Шта је корпоративизам? »Његова дефиниција и значење

Anonim

Корпоративизам се дефинише као економски и политички систем или концепт где је моћ одлучивања у рукама организација, а не људи. У овом систему, они који воде велике корпорације су они који преговарају и потписују споразуме, који тада постају правила којима се мора управљати друштвом; та правила су углавном повезана са економским одлукама.

Корпоративизам се генерално састоји од комуникације или интеракције три сектора: удружења послодаваца , синдиката и владе као преговарача за оба. У ствари, да би постојао истински корпоративизам, друштво се мора поделити на класе (бизнисмени, радници итд.)

Корпоративизам у модерном смислу настао је у Италији након Првог светског рата, створио га је Бенито Мусолини као метод друштвене контроле за консолидацију државе. Према овој доктрини, корпоративизам би окупио раднике, привреднике и владу. Њена надлежност обухватала би одређивање зарада, решавање радних спорова, координацију у производњи, расписивање колективних уговора о раду и прогнозу свих врста штрајкова који доводе до затварања предузећа.

Важно је напоменути да овај термин није баш добро виђен, јер се за многе корпоративизам користи за означавање економских мера које траже само корист једног сектора, генерално оног од великих елита (бизнисмена, синдикалних лидера, владиних званичника). Због тога је неопходно да се донесене одлуке одржавају током времена, од кључне је важности да унутрашња структура сваког тела буде вертикална, што резултира делима корупције, унутрашњим преварама у синдикатима итд.

Доњи слојеви (радници и мали трговци) налазе се у подножју пирамиде и ако постоји неслагање са њиховом страном, потраживања би се подносила унутар корпорације, достизали би врх и одатле би генерисали интеракција са другим корпорацијама. Ова методологија довела је до незадовољства у нижим секторима (радници, мали трговци), јер се нису осећали истински представљеним.

Најчешће у корпоративизму је да су се две главне корпорације које представљају компаније и синдикати договориле, имајући владу као посредника, јер је држава требало да има неутралну улогу. Међутим, држава је имала представнике обе стране, па је њихова улога арбитра била упитна. Оно што ово показује је да се држава на крају знатно меша у економију и друштво.