Просопопеја се схвата као чин којим гравитација или свечаност могу утицати на начин на који је појединац способан да се изрази, проширујући се, у неким приликама, на начин на који обично делује. У литератури је то реторичка фигура која се користи када писац покушава елементима или догађајима који су обично неживи приписати карактеристике морфолошког састава људског бића или који су део понашања истих. У ширем смислу, просопопеја се може означити чак и у причама у којима ирационална бића, одлуком аутора, понашати се, размишљати и осећати се као рационално биће; исто се дешава када мртви људи или животиње имају способност комуникације.
Општи циљ просопопеје је да учини да се чини да нељудски предмети и бића мисле као да припадају људској раси. То могу бити и мале суптилне фразе које обогаћују текст, све до дугих написа, у којима се приповеда о људским ситуацијама у којима је уроњено неживо биће. На исти начин, оно што описујете може се претворити у особу; на тај начин читаоцу је много лакше да разуме сензације које предмет ствара за аутора. Због тога се сматра једном од реторичких фигура фикције, јер се односи на ситуације које се једноставно не могу поново створити у физичкој стварности. Јасан пример просопопеје је песма Хуана Рамона Хименеза„Вино, прво, чисто“, у коме се поезији дају људске особине, а то се не открива док се писање не заврши.