Након серије Ацтинидес, ураниј је сребрно-сиви метални хемијски елемент, симбол У и атомски број 92, смештен у групи 3 периодног система, која се састоји од 92 протона и 92 електрона, ниске је радиоактивности, кован, тврд и густ, има највећу атомску тежину за разлику од осталих елемената, у природи није слободан, његово природно стање је у оксиду и сложеној соли заједно са осталим минералима. Његов откривач је био Мартин Хенинрицх Клапротх, немачки хемичар 1789. године, који му је дао име изведено из грчке митологије и у част планете Уран откривене 1781. године.
Дају му се натприродне моћи, јер је експериментисањем са солима уранијума у стакленим посудама и излагањем у мраку под ултраљубичастом светлошћу био осветљен мистериозном флуоресценцијом боје и изванредном осветљеношћу, појавом која је обрадовала и још више уплашила, узнемирила За мушкарце из викторијанске ере, крајем 19. века откривено је да уран поседује неземаљска својства. Године 1896. др Марие Цурие му је дала квалификацију радиоактивности, користећи реч радио која означава зрак светлости или сноп светлости, чија је корисност у распону од најсложенијих као гориво за оружје и нуклеарних реактора, и најједноставнија како обојити стакло.
Као и у другим познатим елементима, уранијуму смо изложени природно, у ваздуху, води, храни, земљи повртарских култура, у овој малој количини не штети људском телу, али велике количине уништавају и убијају ћелије, узрокујући неисправност у њима и изазивање генетских мутација које се преносе на будућу генерацију. Рак је једна од најчешћих болести када је изложена овој радиоактивности, а топлота је један од потенцијално корисних секундарних производа, који је најмоћнији извор који постоји у земљи, из тог разлога научнициКажу да је уранијум био један од оних који је помогао обликовању планете Земље у њеном настанку, штавише, научници тог времена нису били свесни дуготрајне и краткотрајне штете по здравље.